Духовност, несебичност, добродушност , неизмерна благост провејавали су кроз сваку пору речи Вјекослава Вукадина и Драгана Колунџија. У тежњи да додирну и оплемене дечје душе бујицом својих топлих, нежних и деци тако пријемчивих стихова, ови знаменити песници су показали да се љубав према поезији преноси као уздарје с поштовањем, као светиња која се не каља, као оличење сваког добра и да се прима као нафора у цркви, чистих руку и пуна срца. Казујући стихове Вјекослав Вукадин је своје песме драматизовао , тако да су постале мала драмска остварења препуна духа, испеване као оде детињству. Вјекослав Вукадин ZELENA PJESMA Na mjestu plodnog polja fabrički dimnjak se diže, bila je to moćnika volja bez savjesti i griže. Na plodnom polju nikla tvornica umjesto zlatnog žita, na kraju grada prepuna bolnica, a zemlja, vele, bogata, sita. Parkova više gotovo nema, svud otpad i smeće, kataklizma se sprema umjesto da cvjeta cvijeće. Sve manje je bilja i ptica, prljave rijeke teku, šetaju uvela lica ka dvadeset prvom vijeku. Životu, čovjeku, šansa je zelena, kemija, tehnika — korist je malena. Životu, čovjeku, šansa je zelena, prljava tehnologija — nafaka je malena. Vjekoslav Vukadin